Muž ju je VARAO, ali je OSTALA sa njim: Da li je postupila ISPRAVNO?

Negde između premišljanja da li da spremam testeninu ili njoke za ručak, dnevnu rutinu mi je prekinuo hotelski račun od pre mesec dana, koji sam našla u muževljevim stvarima.

Samo žena koja voli, može i da oprosti
SAMO ŽENA KOJA VOLI, MOŽE I DA OPROSTIFOTO: PROFIMEDIA
Kada sam otkrila

Tada je bio na poslovnom putu, ali na račun je bio za dva obroka od 20000 hiljada i bocu šampanjca. Preseklo me je u stomaku. Sećam se te večeri, bio je toliko tužan što nije sa nama da je rekao kako će se vratiti ranije kući. Nije se vratio, bio je sa drugom.

U tom trenutku sve je postalo drugačije, ceo naš zajednički život je doveden u pitanje, a ja sam i dalje bila sigurna da će on imati neko razumno objašnjenje za ovo. Najteže mi je u tom trenutku bilo da smislim na koji način da mu to saopštim. Smislila sam da mu samo spustim račun u vidokrug u toku večeri, pa neka sam započne priču. Naravno, posle čaše vina više nisam mogla da se suzdržim i pitala sam ga.

Oklevao je. Nije mogao ni da me pogleda u oči, samo je rekao: "Dušo, žao mi je". Mislila sam da će mi eksplodirati u grudima, ali za divno čudo, prilično sam smireno odreagovala. Kao da prisustvujem razgovoru neke druge dve nepoznate osobe, a ne da ja učestvujem u njemu.

Priznao mi je da je upoznao jednu ženu, iz svoje branše, na simposionu na kom je prisustvovao i da su započeli priču. Znao je da nije u redu da flertuje sa drugom, ali i da se nije nadao da će otići toliko daleko. Hah. Otišlo je! Popili su nekoliko pića i posle dužeg odbijanja, po njegovim rečima, na kraju je pristao. Samo što mi nije rekao da ga je oduševilo što je neko obratio pažnju na njega. Nikada pre se nije desilo tako nešto i ne želi da se desi ponovo.

- Počeo je da plače i rekao mi je da me voli, da nikada nije želeo da povredi svoju porodicu, mene... Nikada više je nije video niti pričao sa njom, tvrdio je.

Sve je bilo u magli

Nakon eksplozije bombe, sve je bilo magla... Znala sam da ne mogu da sedim za stolom pokraj njega i jedem kao da se ništa nije desilo. Nisam mogla ni da ga pogledam, a oči su mi bile pune suza. Danima sam plakala i samo plakala, izbegavala sam i njega i decu - nisam želela da bilo šta primete. Jedina osoba kojoj sam se poverila bila je moja sestra. Koliko sam samo bila zbunjena, šokirana, a u isto vreme svesna sve ljubavi koju sam osećala prema njemu. Pa, nas dvoje smo tim, ili smo to bili. Uvek nam je bilo zabavno zajedno.

Da je reč o aferi, o emotivnom zbližavanju mog muža i druge žene, bilo bi drugačije. Bolelo je, i boli, ali ne onoliko koliko sam mislila da hoće. Pa ipak, sve je bilo crno za mene. Nedelju dana je prošlo, a ja sam se i dalje osećala izgubljeno, pa sam mu predložila da krenemo na bračnu terapiju.

On je bio odlučan, želeo je da sve popravimo, ali ja nisam bila sigurna. Te mračne prve nedelje, mislila sam da nikada neću moći da krenem dalje. Stalno sam mislila na to kako ona izgleda, da li je lepša... I, onda sam shvatila da bi me ta saznanja izludela.

Otišli smo na konsultacije

Nisam znala šta da očekujem, ali terapeut je bio veoma dobar i naveo nas je da se suočimo sa tim događajem i sa našim osećanjima. Moj muž je prihvatio svu odgovornost. Rasplakala sam se kada sam ga pitala da li sam ja to nekako mogla da sprečim. Znam da smo mogli da imamo malo češće seks, da se sređujem, izgubim koju kilu - ali uvek sam se osećala tako voljeno, da nisam ni razmišljala o tome. Sve do tog dana! Poverenje je bilo uništeno.

Kod terapeuta smo išli 18 meseci. Nekad sam histerisala, vrištala, nekad mi je bilo svejedno. U jednom periodu sam mislila da se to i dalje dešava, pa sam tražila da mi pokaže sve poruke. Uprkos svemu, nastavili smo da komuniciramo. Nismo imali seks četiri meseca, jer nisam mogla da podnesem da me dodirne. Kada se to napokon dogodilo, bilo je čudno, ali je donelo veliko olakšanje to što smo se konačno fizički povezali.

Zašto sam ostala

U krajnjem slučaju, deca su zaslužna za to. Ipak, osećala sam i koliko se on kaje, njegov bol, poverovala sam da je to bila samo greška. Odlučila sam da želim da budemo zajedno, da nije bilo obostrano, nikada se ne bismo pomirili.

Gde smo danas

Prošlo je četiri godine. Naleti besa su retki, ali konstantni. Verovatno ću se zauvek osećati pomalo ljuto. Ali, na neki čudan način, osećam da nas je ovo zbližilo. Pomirila sam se sa tim da nije savršen, a zajednički odmori i vikendi bez dece su dosta doprineli tome. Još uvek ne naručujem posluženje u sobi, kada odsednemo negde u hotelu, ali barem smo opet tim. Najvažnije od svega je - smejemo se zajedno, ponovo.